Srbija je Eldorado za kradljivce blaga

Mape sa putevima do skrivenog blaga mogu se naći u evidencijama okupatora koji su prolazili kroz našu zemlju, ali i od naših ljudi koji su spremni da za male pare otkriju tajne lokacije, navodi Politika.

Najčešće noću, džipovima, sa motikama, detektorima i reflektorima, ljudi dolaze pojedinačno ili u organizovanim grupama na tajne lokacije u našoj zemlji – radi krađe kulturnog blaga, rečeno je na međunarodnom savetovanju krivičara na Tari. Kako je precizirao dr Marko Milović, ovde nije reč o blagu koje se nalazi u muzejima i na lokalitetima arheoloških nalazišta, već o neistraženim mestima za koja bogati kolekcionari znaju gde mogu naći informacije, pa čak i mape sa putevima koji vode do skrivenog blaga.

– Ne govorimo samo o Viminacijumu i Lepenskom viru, nego i o drugim lokalitetima gde mogu da se pronađu rimski novčići, stari nakit, posuđe i razna oruđa iz davnih istorijskih razdoblja. Može da se otkrije i nekoliko hiljada rimskih novčića, a samo jedan na tržištu vredi oko pedeset evra – kaže dr Milović za „Politiku”.

Na tlu Srbije, podseća, rođeno je više rimskih careva i vođene su mnoge bitke, ali je ostalo mnogo blaga koje okupatori nisu uspeli da odnesu.

– Dovoljno je samo da vidimo koliko ima tvrđava koje su stare po nekoliko vekova, kao što su smederevska i golubačka. Tu su prolazile civilizacije i ima predmeta koji su stari po sedam-osam hiljada godina pre naše ere. Ljudi iz inostranstva jako dobro znaju šta sve ovde može da se nađe i šta bi mogli da prodaju bogatim kolekcionarima koji ne žale novac. Imaju čak i vodiče i kopače koji će za male pare pronaći i iskopati blago. Naši ljudi to ovde ne bi mogli da prodaju – objašnjava dr Milović.

Naglašava da država već decenijama ne reaguje na to, pa je reč o kriminalu koji se ne vidi, a uhvaćenih kradljivaca blaga je vrlo malo.

– Problem je što mi nemamo nikakvu evidenciju o tome, pa ako bi neko u inostranstvu tvrdio za neki predmet da potiče iz Srbije – ne bi mogao to da dokaže. Bez jasne državne strategije mi ćemo biti opljačkani kao narod. Sve što je ukradeno i odneto nikad nam neće biti vraćeno, niti mi možemo da pružimo dokaz da je to bilo vlasništvo države Srbije i srpskog naroda. Samim tim, svakim tim iznošenjem, bez obzira na to koji je deo arheološkog blaga u pitanju, mi postajemo ne samo ekonomski nego i duhovno i kulturno siromašniji. Tu treba da se ugledamo na druge države koje i te kako cene svoja kulturna dobra i arheološka nalazišta – navodi dr Marko Milović.

Dodaje da samo muzejsko blago ima svoju evidenciju, pa ne može biti slobodno prodato na tržištu bez tragova. Međutim, kada je reč o blagu zakopanom u zemlji, ili u zidinama, zainteresovani kolekcionari imaju načina da se o tome informišu iz raznih istorijskih izvora, koji se uglavnom ne nalaze u našoj zemlji.

– Okupatori su uvek vodili pedantne evidencije i skenirali celu našu državu. Tačno znaju gde su bile bitke i gde se šta nalazi, jer te države cene relikvije i arheološka dobra. Na zapadu se može doći do tih podataka. Drugi izvor informacija su naši ljudi koji će za male pare otkriti lokalitete sa blagom, a oni sami ih do sada nisu istraživali jer nemaju tržište gde bi blago prodali – ukazuje dr Marko Milović.

U Krivičnom zakoniku (KZ) zaštita kulturnih dobara je regulisana kroz nekoliko propisanih krivičnih dela: teška krađa, utaja, uništenje i oštećenje tuđe stvari, prikrivanje, neovlašćeno iznošenje i unošenje kulturnog dobra i neovlašćeno izvođenje arheoloških radova. Za tešku krađu propisana je kazna od jedne do osam godina zatvora ako ukradena stvar predstavlja kulturno dobro.

Ovu vrstu kriminala karakteriše organizovani timski rad, pa treba inkriminisati i ponašanje onih pojedinaca i grupa koji omogućavaju da se kulturno dobro iznese u inostranstvo, jer njihova uloga u svemu ovome je nemerljiva. Upravo oni su ti koji olakšavaju posao odnošenja kulturnog blaga iz zemlje, tako što će „samo” dati savet, potpisati odobrenje ili jednostavno „zažmuriti” – navodi naš sagovornik.

Smatra da se propisane kazne moraju pooštriti, ali je pre svega neophodno učiniti nešto da se ovakve krađe otkriju. O otkrivenim slučajevima nema pouzdanih i preciznih evidencija.

– Cilj svake krađe kulturnih dobara je pribavljanja imovinske koristi, bez obzira na to da li je reč o kopaču na arheološkim iskopinama ili o kolekcionaru. Međutim, iz podataka Republičkog zavoda za statistiku Srbije mi ne možemo da zaključimo koje se presude za pomenuta krivična dela odnose na kulturna dobra, jer statistika nije vođena po vrsti imovinske koristi – kaže dr Milović.

U našoj zemlji je malo pojedinaca koji su pasionirani ljubitelji kulturnog blaga drugih zemalja, ali u inostranstvu je veliki broj kolekcionara koji su spremni da plate ogromne svote za blago nađeno u Srbiji.

 

 

 

IZVOR:POLITIKA

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*