Dela Dragana Stojkova na Kaleidoskopu: Progresija slikovnog pisma

NOVI SAD: Svedočiti o umetničkom delu danas, u vremenu uskomešanih medijskih dominacija možebiti jednako pokušaju da se obuhvati višestoletno stablo ili da se jednim pogledom sagleda lice sveta.
d
Foto: Ilustracija

Bez obzira na vremenski period u kome umetnik deluje, uprkos broju umetničkih dela koje je proizveo, u tumačenju likovnih ispovesti, stupamo u polje neograničene energije ideja, unutarnjih sukoba i radosti stvaranja. Intimna priroda umetničkog dela proteže se u vidovima nepreglednih kreativnih napora. Dragan Stojkov je slikar dugogodišnjeg unutrašnjeg dijaloga sa vremenom. U svakom trenutku njegovog slikarskog procesa prepoznaje se težnja ka bezvremenoj slici, univerzalnoj ikoni u kojoj je prostor alegorično izmešten. Prostor njegovih kompozicija nastanjen je pažljivo odabranim elementima kako bi se izgradila vizuelna enigmatična pripovest sugestivne snage.

Dugačak je spisak predmetnih, pejzažnih, portretnih, popularnih i simboličkih referenci koje Stojkov iz ciklusa u ciklus razrađuje. Kontekst se precizira ali proverene, likovne vrednosti uvek ostaju prisutne na njegovim platnima. One služe osnovnoj ideji temporalnog hoda u vremenskoj liniji usmerenog ka nesagledivim okvirima večnosti. U traganju za odgovorima na pitanja o poreklu kulture i civilizacije, o neuhvatljivosti vidljivog i nevidljivog, o romantičarskom susretu sa istorijskim ličnostima i njihovim sudbinama, realistički koncept naizgled oponentnih motiva pred nama uspeva da otkrije obilje fiksirano imaginativne prirode.

Da bismo bolje razumeli mehanizme stvaralačkog kreda Dragana Stojkova, neophodno je da u sebi ponovimo staru istinu kako slikar ne može uteći sopstvenoj slici koja ga neprestano pokreće. Simbolične i asocijativne slike unutar same slike/kompozicije, građenje novih konotacija naizgled jasnih motiva, kao i svesna zagledanost u horizont prostornih veduta dokaz su da je nesvesni nivo posmatranja neophodan ako želimo da ove cikluse sažmemo u jedan, zajednički. Zajednički imenitelj svih slikarskih serija Dragana Stojkova je progresija simboličkog slikovnog pisma. Pretpostavljena „slova“ ovog bojenog pisma rukovode se upotrebom višeslojnih značenja nastalih usled međusobnih veza. Polivalentni karakter simbola sam po sebi je zagonetan u mogućim iščitavanjima. To vrlo dobro zna Stojkov kada ih, u razmerama geometrijskih progresija, primenjuje prateći prirodne zakonitosti.

Oslonac u ovakvim, složenim postupcima on iznalazi u brižljivim izborima i raspoređivanjima motiva koji ga obuzimaju. Fragmenti u samoj slici, senka lista nad kanalskom vodom, fosilno (školjka) i kratkotrajno (jabuka), referišu na tipično sistemski kolažirano biće slike Dragana Stojkova. Biće narativa u kome nespojivi elementi grade nadrealni prikaz posebne atmosfere. I ne samo to. Izrastanje izvan okvira strogih istorijsko umetničkih odrednica, preko fotografije, u hiperrealističkim i drugim uzusima trendolikih crnih optičkih iluzija – Nestajanja, vremenom su posmatraču pružile zrelo intelektualno iskustvo stožernih tačaka srpske i evropske umetnosti. Iskustvo kaleidoskopskog niza slikaru Draganu Stojkovu poslužilo je prilikom gradnje spiralnih vizualizacija, izdvojenih okularnih mikro organizama, pitagorejskih formula i fibonačijevskih ritmova. U potrazi za ravnotežom kao merom identiteta.

Zašto je poznata tragika nagonila Dragana Stojkova da slika portrete Lenke Dunđerski i Laze Kostića po istom principu slike u slici, priče u priči, pesme u slici, i tako u nedogled?

Odgovori na ova pitanja nalaze se u slikarevoj kući, na nekadašnjem Bajskom sokaku, u današnjoj Vojvođanskoj ulici broj 9, iza zidova kuće porodice Palanački, u kojoj je svojevremeno Kostić kratko boravio. U ovoj kući je slikar Dragan Stojkov podigao prirodno sklonište od slika, porodični amonit, sa vrtom skraćenim u doba kada se od imućnih vlasnika oduzimalo. Tada je vrt skraćen ali legenda o Lazi Kostiću nikad nije uskratila bogatu posebnost srpske kulture i umetnosti. U najvećoj od tri kuće koje jeporodica Palančkih u Somboru posedovala, ipak, izdvaja se ona najveća, prekoputa svetođurđevskog pravoslavnog hrama, na istoimenom trgu, u senci krsta koji se nekada nalazio ispred. Iznad ulaznog portala ove spratnice a ispod balkona na kome je Laza Kostić nag gimnasticirao i zgražavao Somborce, nalazi se gipsna glava grčkog Hermesa. Osim što simboliše trgovačku moć jednaku snazi kapitala porodice koja ju je podigla, čini se da je znatno više pomogla pesniku da iza balkonskih vrata, u stojećoj ekstazi ispiše na svom šrajbtišu najdivnije stihove posvećene ugasloj zvezdi, Lenki Dunđerskoj. Stara mitološka učenja govore nam još da je Hermes Trismegistos izumeo slova i bio zaštitnik besednika.

Koliko je njegovo prisustvo pod kovanim prepletom gvožđa doprinelo ovom čudesnom činu umetnosti? Pokušajte da saznate posmatrajući dela slikara Dragana Stojkova koji je davno izjavio kako traži uvek što teži zadatak.

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*