Likovna kolonija – tradicija „Tamburica festa“

U okviru predstojećeg „Tamburica festa“, tradicionalna likovna kolonija ove godine je održana od 14. do 18. jula u Čereviću. Dvanaestoro umetnika boravilo je u ambijentu Eko-etno kluba “Seoska priča”, stvarajući dela inspirisana etnomuzikologijom i tamburicom, kao i slobodne forme u skladu sa svojim interesovanjima.
15-2 Likovna kolonija-Tamburica
Foto: Dnevnik (B. Pavković)

Koncept „Tamburica festa“, prema rečima direktora festivala dr Jovana Pejčića, objedinjuje sve vidove umetnosti i kulture, te su na manifestaciji zastupljeni kompozitori, tekstopisci, vokalni i dramski umetnici, a pored toga, posebno zadovoljstvo predstavlja likovna kolonija, rame uz rame sa manifestacijom svih 14 godina.

– Umetnici imaju slobodu da izraze sopstvenu inspiraciju, a okupili smo se u ambijentu koji upravo odgovara temi – potvrdio je selektor likovne kolonije “Tamburica festa” Danilo Vuksanović. – Za kratko vreme uspeli smo da stvorimo dela koja će, nadam se, na jesen krasiti foaje Srpskog narodnog pozorišta tokom prikazivanja “Tamburaške opere”. Kad je reč o samoj temi tamburice, ona je osnovni motiv, čijem smo značaju doprineli i na likovni način. Smatram da je izuzetno važno to što smo se okupili i da imamo neku zanimljivu priču koju možemo u budućnosti da gradimo.

Foto: Dnevnik (B. Pavković)

Likovna kolonija festivala do sada je okupila više od 100 najboljih slikara, akademskih umetnika iz zemlje i regiona, te legat “Tamburica festa” trenutno broji više od 200 ulja na platnu.

Foto: Dnevnik (B. Pavković)

– Tamburica, žena, Petrovaradin – to su moje večne teme i inspiracija, vraćaju me u neko drugo vreme, vreme moje mladosti – otkriva najstariji učesnik likovne kolonije, akademski slikar Ratko Šoć, inače autor poznate numere „Osam tamburaša s Petrovaradina“. – Sećam se, 1999. godine, slikao sam u ateljeu, došla je moja supruga i kaže: “Ratko, zaustaviše Dunav. Srušen je Varadinski most.” Presekao sam se u tom trenutku. Zapitao sam se kome je smetao, kad smo tuda godinama išli, penjali se na Petrovaradinsku tvrđavu… Imao sam u to vreme jednu debelu svesku u koju sam decenijama beležio aforizme, poeziju, svoje i tuđe misli, i crteže. Bio je 1. april 1999. godine i tada sam u njoj poslednji crtež nacrtao, posle toga ostala je nedovršena. Inače, u svom stvaralaštvu uvek se vraćam starim temama i mladosti, ali sada slikam to na drugačiji način, analitički. Uveče ostavim, a ujutru, kad se probudim, uđem u atelje, uzmem veliku četku bele boje i prefarbam. I onda Jovo nanovo, to je kod slike tako, kao i u ljubavi – uvek ispočetka, nema sredine. Ali da bi čovek nešto naslikao, mora najpre dobro da nacrta. Nikad ništa ne radim da bi se nekome dopalo, ne udvaram se publici. Nema kod mene laganja.

Foto: Dnevnik (B. Pavković)

Etno-ambijent i tamburaški orkestar sa stare fotografije bili su inspiracija mlade slikarke Monike Sigeti.

– Inspirisala me je fotografija pradede iz Kovilja, na kojoj je tamburaški orkestar, a moja druga slika je eko-etno gazdinstvo u Čereviću u kojem se nalazimo – objasnila je Monika Sigeti. – Slikanjem se bavim od srednje škole, nešto duže od 20 godina. Najčešće slikam portrete, ljude generalno, možda najviše žene, to mi je blisko. Pored slikarstva, bavim se multimedijalnom umetnošću, videom i fotografijom. Svojim stvaralaštvom poručujem da bi trebalo svi da budemo slobodni i, koliko je to moguće, izbegnemo uticaj okoline. Najviše se u svojim delima time bavim – koliko su primetna preplitanja virtuelnog i realnog.

B. Pavković

Foto: Dnevnik (B. Pavković)
IZVOR:DNEVNIK

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*