Sa epidemijom kovida čitava Evropa polaže test opstanka. EU je kao asocijacija najvećeg dela Evropljana pala na tom ispitu, ali nisu Evropljani. Mogući kraj Unije bi samo označio početak nove Unije sa promenjenim funkcionalnim katalogom. O solidarnosti u doba epidemije, o revoluciji, empatiji, novom globalizmu i mitološkim gabaritima koronavirusa. Da li aktuelne promene unutar svetskog sistema već prerastaju u promenu sistema?
Svako ko ovih dana prenosi u medijima, pa još usput doda „neki misle“/“priča se“, da je aktuelna varijanta koronavirusa proizvedena u laboratoriji, čini etički zločin iz nehaja, ili politički iz predumišljaja, ili obrnuto. Kad se insinuira da je virus dizajniran pa „pušten“ na ljude, ili „pobegao“ iz laboratorije kao srećno pile sa farme Mekdonaldsa, veštački se širi zona javne nesigurnosti.
Svaki ozbiljni virolog na svetu će demistifikovati teorije zavere i za laike jednostavno objasniti zašto i kako se zna da je SARS-Kov-2 prirodna mutacija zoonotskog virusa, koji je preskočio nekoliko životinjskih vrsta da bi se dokopao nosioca iz snova – čoveka kao mobilne, socijabilne, globalno raširene vrste.
Ali i tako obdaren prirodnom lepotom slučajnog ubice, koronavirus je mutirao u vanmedicinski faktor sa kapacitetom da promeni sve društvene, političke, kulturne i civilizacijske navike homo sapiensa. U ovom momentu i nije presudna njegova stvarna moć patogena, već društvena percepcija opasnosti. Prvi se na udaru našao dispozitiv solidarnosti.
Evropske nacije: „Mi smo ostavljeni sami“
Solidarnost: Najbolniji efekat epidemije kovida na evropska društva u celini je ekstremno emotivna percepcija termina solidarnosti.
Za zemlje unutar EU ona dobija i institucionalnu dimenziju, pa se iz revoltirane rečenica „mi smo ostavljeni sami“ koja je sredinom marta dopirala sa svih strana, u aprilu razvio prkosni stav „nama niko ne treba, osim svih ostalih“.
Ako se pogleda mehanizam zaštite Evropljana od epidemija od srednjeg veka naovamo, jasno je da su smrtonosne zaraze organizaciono lokalni, a psihološki solitarni razvoj događaja.
Kad udari neka kuga, svi su uvek „sami“. U samo nekoliko prvih dana marta, epidemija kovida je čitavu Evropu, u njoj Evropsku uniju, vratila u stanje srednjevekovnih gradova u koje se ne sme i iz kojih se ne sme.
Odlomak o zarazama iz Andrićevog romana „Na Drini ćuprija“ ovih se dana raširio društvenim mrežama i medijima, nekad u smislu da je Andrić nešto „predskazao“.
Andrić je predvideo epidemiju kovida isto onako kao što je predvideo ovogodišnju sezonu polena. Naprotiv, on je gledao u prošlost, te iskustva bivših društava sažimao u jedinstvenu mustru koja deluje i danas – stroga izolacija, prekidanje fizičkog kontakta među ljudima, odsecanje regiona, zaleđivanje ekonomije, gruba disrupcija normalnosti, brutalno zasecanje u stečena prava.
Zdrava „sebičnost“
Kao što je istina prva žrtva rata, tako je mobilnost prva žrtva epidemije.
Ako se uzme da istorija modernog globalizma počinje u sedamnaestom veku, važi pravilo da se globalno u epidemijama uvek raspadalo na lokalno.
U prvom udaru kovida na Evropu, čitav kontinent je reagovao stečenim refleksom i raspao se na fragmente.
Nekad su logističke jedinice izolovanog umiranja bili srednjevekovni gradovi pod kugom; danas su logističke jedinice izlovanog preživljavanja nacionalne države. Kad se sve sabere, napredak.
Profesionalno sam baždarena na pesimizam, to je najsigurniji način da vas ljudi i društva uvek pozitivno iznenade.
I Evropa i EU su početkom marta zaista izgledale u raspadu, ali kako su nacionalne države vraćale kontrolu nad tokom epidemije, vraćala se i empatija za stradanje drugih.
U odnosu na „sebičnost“ nacionalnih država, nemački šef diplomatije Hajko Mas pokazuje zdravi funkcionalizam: Kad se avion ruši, prvo staviš masku sebi, pa onda pomažeš drugome.
Tek kad je situacija u Austriji protekle nedelje počela da se smiruje, shvatili smo kao građani šta je značilo vladino upozorenje iz sredine marta o ishodu sa „sto hiljada mrtvih“.
Ovaj virus korone se širi eksponencijalno, reprodukcioni faktor ide do 1:4, smrtnost je između 1-3 odsto, i to pod uslovom da se zdravstveni sistemi ne slome. Ako se slome, onda i italijanskih 30 odsto.
U najgorem scenariju, Austrija je računala sa 100.000 kratkoročno najavljenih smrti.
Gledano unatrag, to je bilo realno. Kad sam se negde u poslednjoj trećini marta posle vladinih pres konferencija pitala zašto se niko nije setio da vicekancelaru Kogleru da tabletu za smirenje da mu glas manje puca, on se ustvari lomio pod prognostičkim modelima statističara i matematičara.
Kancelar je hladnokrvno crtao najgore ishode, ministar policije pretio „maloumnicima s korona žurki“ – a empata Kogler se tresao pred realno mogućim.
Stalno vraćanje teme na „izostalu solidarnost unutar EU“ je banalizacija pandemije kovida.
EU nema kompetencije u zdravstvenoj politici članica, to u njenu odbranu.
U svemu drugom, Unija je u dubokoj političkoj krizi još od izbegličkog talasa pre pet godina.
Ona je izbušena negativnom kadrovskom selekcijom, podeljena u stavu da neke članice privređuju i štede, drugi razbacuju i otimaju.
Imenovanje Ursule Lajen, nevidljive kao nevidljivi NATO avion, prvi je primer svesno učinjene kapitalne greške, koju ovih dana pretresaju mediji širom Evrope, minus Nemačke.
Isto tako je i prognoza raspada EU banalizacija evropske realnosti.
Ova EU je pod znakom pitanja, ali postoje Evropljani u celini, postoji njihova želja da prežive i kao društva i kao pojedinci. I da se na kratko raspadne politički, ostaje imperativ ekonomske unije, koju na primer ovih dana tematizuje lider austrijske Slobodarske stranke Norbert Hofer. Čak i otvoreni protivnici EU vide jedinstvenu Evropu – u ekonomiji.
„Raspad“ EU će više ličiti na preslagivanje mozaika, nego na lomljenje vazne.
Svako za sebe
Da li će zemlje kao Srbija biti članice ove Unije, ili neke nove, koja će se u refleksu samoodržanja vratiti svojim ekonomskim temeljima je nebitno – bitno je da ni u svetu posle korone nijedna evropska nacija neće moći da zanemari svoj evropski identitet.
Nisu to uspeli ni Rusi, čak iako ih neke EU države iz sve snage izbacuju iz evropske kuće i proglašavaju „azijskom nacijom“.
„Mi smo ostavljeni sami“ je rečenica koja je krenula iz severne Italije i sad kao refren odzvanja čitavim evropskim prostorom.
Najjednostavniju demistifikaciju „italijanskog scenarija“ je opisao Igor Rudan, šef Katedre za internacionalno zdravlje i molekularnu medicinu na Univerzitetu Edinburg.
Iz Rudanovog teksta je jasno da nije zakazala solidarnost, već budnost.
Naprotiv, solidarnost je ostala upravo onakva kakva je uvek bila u velikim epidemijama – najpre šok, fragmentacija i nacionalna sebičnost, onda polagano vraćanje kontrole na lokalnom nivou, pa predah, pomaganje najugroženijim susedima i povratak na principe supranacionalne saradnje.
Ovako je austrijski Prese sažeo sindrom „mi smo ostavljeni sami“:
„Kina je prećutkivala, Svetska zdravstvena organizacija je zakazala, Evropa je prespavala“. Jedino još treba dodati „Sjedinjene Države su besnele“, pa da se shvati kako se ljudski rod našao u ovoj situaciji.
Oskudica toalet-papira i empatije
Empatija u doba korone: Sa izjavama „ako imamo sto hiljada mrtvih, obavili smo dobar posao“ ili „ova zemlja nije za to da bude zatvorena“ američki predsednik Tramp je naravno internacionalni šampion u odsustvu takta.
Jasno je šta je hteo da kaže, da je alternativa deset puta gora, ali ljudi su čudni, ne vole kad im se kaže, umrite i napravite mi dobar posao!
Ali i širom Evrope se ustalio hladni način izveštavanja o toku epidemije, u kome caruju grafike, koordinatni sistemi, krivulje, trendovi, simulacijski modeli, reprodukcioni faktor, eksponencijalni rast i Belovo zvono. Evropskim mendžmentom epidemije, misli se na čitavu Evropu, ne upravljaju vlade, već timovi matematičara i informatičara.
Zamerke „mi smo ljudi, a ne brojevi“ su deplasirane. U pandemijama su ljudi brojevi, što je samo pojačano karakterom koronavirusa: Najpre dva meseca neobavezno šeta okolo i zakači dvoje-troje ljudi, onda u deset dana zarazi 150, a zatim prelazi na nezadrživi eksponencijalni rast.
SARS-Kov-2 je istina nov, ali neke stvari se već znaju. Sve nacionalne krivulje počinju isto.
Kukanje „mi smo ostavljeni sami“ nastupa u eksponencijalnoj fazi. Ne ubija toliko virus, koliko kolaps zdravstvenih sistema.
Trend je važniji od broja obolelih. Radikalne epidemiološke mere koje proglašavaju izvršne vlasti nacionalnih država ne spašavaju ljude, već zdravstvene sisteme.
Spašeni zdravstveni sistemi onda spašavaju ljude. Spašeni ljudi onda spašavaju ekonomiju. Bez radikalnih mera u početku eksponencijalnog rasta, nebo je granica.
One koji, uglavnom s pravom, misle da ih nacionalne vlade tretiraju bez respekta, treba utešiti tako da izvršne vlasti ovih dana i ne razgovaraju s ljudima, već sa bolničkim i zdravstvenim kapacitetima.
Na pitanje da li će ova kriza uticati na kapacitete politike za empatiju, odgovor je, neće. Empatija je uvek bila oskudna roba u politici.
Revolucija! Revolucija!
„Kriv je kapitalizam“: Srušimo kapitalizam! Raširen u nizu medija, zavijen u etičke oblande, ovaj stav je još jedan sa liste nedgovornih i potencijalno opasnih.
Ovde se ne misli na neoliberalizam, već na idealne principe odgovorne kapitalističke privrede sa ambicijom „države blagostanja“.
Jeste, kriv je kapitalizam, zato što je on svetski sistem. To je kao da se kaže da su po leti krive visoke temperature, a po zimi niske.
Kapitalizam je funkcionalni okvir svetske privrede. Kapitalizam globalno vlada, ne zato što je pobedio, već zato što su socijalizam i komunizam izgubili.
Kad se se razišle otrovne pare na ekonomskom poprištu dvadesetog veka, kapitalizam je jedini ostao na nogama. Nije pobedio, samo se bolji nije našao.
Kapitalizam je danas kriv onako kao što su pre njega bili krivi socijalizam i komunizam.
Kao što oni nisu uspeli da smisle kako da ljudima ponude perspektivu, a istovremeno otmu motivaciju, tako kapitalizam danas ima problem da potrebu optimiranja, napretka i rasta stavi u humanističku funkciju.
Da li je kapitalizam kriv jer su Italijani proteklih godina smanjili broj intenzivnih jedinica u bolnicama i osiromašili nacionalni zdravstveni sistem?
U principu jeste, razmišljalo se optimalno, koliko kreveta za koliko Italijana u normalnim prilikama.
Kako se američki zdravstveni sistem nosi sa epidemijom, pitala je novinarka iz studija ORF-a dopisnicu iz Vašingtona Hanelore Fajt početkom aprila?
Koji zdravstveni sistem, ironično je odgovorila Fajt. Nema ga, on je optimalno postavljen za mirnodopske uslove visoko situiranih.
Ostali ili bankrotiraju posle operacije slepog creva, ili uzimaju kredite da se leče od kancera, ili – ne idu doktoru!
Komentarišući umiranje u Sjedinjenim Američkim Državama, minhenski dnevnik SDZ tu zemlju naziva „Nepripremljene američke države“.
Ali kapitalizam je određivao i kapacitete u bolnicama Austrije i Nemačke, a tamo je zdravstveni sistem mnogo opremljeniji ušao u epidemiju.
Kapitalizam u Kini se takođe dobro snašao, nakon početnog šoka i partijske kamuflaže u januaru.
Ili možda oni koji hvale kineski primer stoje pod pogrešnom impresijom da u Kini vlada neki drugi ekonomski sistem…?
U tom slučaju, Trampu se sprema revolucija. Revolucija je haos. Haos su merdevine, kako kaže lord Beliš iz „Igre prestola“.
Ako je svet povezano mesto, što nam jako lepo primerom pokazuje epidemija kovida, onda revolucija neće ostati ograničena samo na Ameriku.
Oni koji se ovih dana raduju političkoj nestabilnosti, čak propasti Sjedinjenih Država, zaboravljaju da je ta država vlasnik najvećeg nuklearnog potencijala na svetu, u posedu superiornog dizajna hemijskog i biološkog oružja.
U revoluciji, taj arsenal ne bi nestalo, samo bi došao u druge, još nepredvidljivije ruke.
Neko nepoznati bi se popeo merdevinama haosa. Francuska 1789, Rusija 1917, Srbija 27. marta 1941, Kuba 1958, Iran 1979, Arapsko proleće od 2010 – sve su to primeri koji pokazuju da su revolucije kontaminirana roba.
Revolucije proždiru vlastitu decu, ali to je samo pola nevolje, rekao bi profesor Voland iz Bulgakovljevog „Majstora i Margarete“. Puna nevolja je da one proždiru čitave generacije pre nego što se pripitome i revolucionarnog subjekta sklone s ulice u kafiće.
Kapitalizam je kriv za mnogo stvari. Ali ako nestane sada u citokinskoj oluji, kako glasi metafora za smrt od kovida, onda ono što se u haosu popne lestvama neće biti dobro.
Kako smo svi postali avatari
Globalizam je mrtav, živeo globalizam. Da li je pandemija kovida sa zatvaranjem državnih, lokalnih, kontinentalnih, morskih i vazdušnih granica, sa sankcionisanjem uskršnjih ručkova, kriminalizacijom fizičkog dodira, propisivanjem razmaka između ljudi – kraj globalizma?
Fizički shvaćenog globalizma, definitivno, barem dok se ne nađe vakcina.
Da nekom ubuduće spontano padne ideja da bukira avion za Nju Orleans, dva dana uživa u kreolskoj kuhinji i vrati se kući na vreme za glavne večernje vesti – da, sa time je gotovo.
No globalizam nije nestao, samo je zakoračio u virtualnu fazu. U fizičkom smislu, on nije samo suspendovan dekretima nacionalnih država, već je u novoj formi i podruštvljen.
Sva je sila dopisničkih izveštaja iz čitavog sveta u kojima se skreće pažnja na rastuću netrpeljivost prema strancima.
Ne prema migrantima, azilantima, izbeglicama, gde je netrpeljivost konstanta, već prema turistima, putnicima, stranim zaposlenima ili odavno naseljenima. Znaci promene su bili tu i ranije, ali sada su napadno vidljivi.
Moj američki prijatelj koji već godinama živi u Bangkoku, javlja mi ovih dana da je silom prilika odustao od jedine zabave koja mu je još ostala, vožnje bicikla.
Shvatio je da iritira domaće kad ga, bogataša kakav jeste, vide na biciklu. Da li je stvarno bogat je nebitno, važno je da se uklapa u stereotip „bogatog starog zapadnjaka“. Voza li se on, voza, a svet propada!
Američki Njujork Tajms je u četvrtak preneo vest da je virus koji divlja po Njujorku „evropski“, a ne „kineski“.
Lanac zaraze je identifikovan: Najpre je svemirska supa donela koronavirus na Zemlju, gde su ga pozobali šišmiši.
U sledećem koraku, Kinezi su dobili virus od šišmiša pod stresom; Evropljani su uhvatili kineski virus; a Amerikanci su onda zafatali evropski.
Iako je jedan od njegovih nadimaka „Grad koji nikad ne spava“, Njujork je očito prespavao najnoviju evropsku invaziju.
Tu nije kraj bizarnostima. U nekim manjim turističkim mestima Austrije, lokalni stanovnici već vrše pritisak na opštinske vlasti da se vlasnicima vikendica isključi voda i struja kako ne bi dolazili i prenosili virus.
Pazite, radi se o Austrijancima iz provincije koji se zatvaraju prema Austrijancima iz velikih gradova, a ne o najezdi migranata!
Srbi se ljute na predsednika Vučića jer je dijasporu nerado pustio u zemlju pod karantinom? Neshvatljivo je zašto Srbi uvek misle da su oni drugačiji od drugih.
Fizički, globalni svet se na naše oči skupio kao džemper od čiste vune opran na 90 stepeni sa centrifugom.
Ali kad se iz aktuelnog fizičkog ograničenja zakorači u digitalne prostore, ođednom zablista sva moć, bogatstvo i ponos jedne civilizacije. Sve je još tu, ništa nije nestalo, čeka da ljudi povrate suverenitet nad vlastitim telom.
Poznata bečka sociologinja Rozvita Brekner je jednom postavila pitanje šta je stvarnije, virtualna stvarnost, ili fizička stvarnost? Od te dve stvarnosti, koja je bolja, etičnija i humanija? Da li se one nalaze u promenljivom hijerarhijskom odnosu? To je onda bila teorija, sad je proveramo u praksi.
IZVOR:RTS
Be the first to comment