Subotički gimnazijalci odužili se profesorki koja im je umesto roditelja dolazila na maturski i diplomski

Su­bo­ti­ca – Ško­lo­va­nje ni­su sa­mo oba­ve­ze, uče­nje, tr­ka za oce­na­ma  već i uti­ca­ji ko­je mla­do bi­će tr­pi to­kom svog sta­sa­va­nja u zre­lu oso­bu. Ka­da se osvr­ne una­zad upra­vo ti uti­ca­ji, lju­di i do­ga­đa­ji ko­ji su pre­sud­no ob­li­ko­va­li lič­no­sti je­ste ono što se no­si iz škol­skog do­ba. Za ge­ne­ra­ci­ju uče­ni­ka Gim­na­zi­je „Sve­to­zar Mar­ko­vić” to je ne­su­mlji­vo bi­la i pro­fe­so­ri­ca Sve­tla­na Si­mić. Ka­ko bi joj se, sa­da i post­hum­no odu­ži­li za sve ono če­mu ih je uči­la, a bi­lo je to mno­go vi­še od po­zna­va­nja ne­mač­kog je­zi­ka i gra­ma­ti­ke, što je bi­la nje­na osnov­na stru­ka, ovi da­nas mla­di lju­di for­mi­ra­li su Hu­ma­ni­tar­no udru­že­nje „Sve­tla­na S. Si­mić”.

‒ Pro­šle go­di­ne smo se oku­pi­li, mi uče­ni­ci nje­ne po­sled­nje ge­ne­ra­ci­je ko­ju je vo­di­la kao raz­red­ni sta­re­ši­na 1996. go­di­ne, a uvek se oku­pi­mo ka­da iz ino­stran­stva do­đu na­ši dru­ga­ri ko­ji ži­ve pre­ko oke­a­na. Na­rav­no, po­ve­la se reč o pro­fe­so­ri­ci Si­mić, i ta­da je Želj­ka Šik­man Udo­vi­čić, ko­ja ži­vi u Ka­na­di, pred­lo­ži­la da for­mi­ra­mo udru­že­nje i kroz nje­ga po­mog­ne­mo dru­gi­ma ‒ pri­ča nam Mi­ro­slav Ra­še­vić, je­dan od tro­je osni­va­ča udru­že­nja. Ra­še­vić je da­nas elek­tro­in­že­njer i kroz nje­go­vo se­ća­nje pro­ve­ja­va uve­re­nje da bi do di­plo­me sti­gao znat­no te­že da ni­je bi­lo pro­fe­so­ri­ce Sve­tla­ne Si­mić da ga po­dr­ži. „Pr­vi put sam iz Sa­ra­je­va do­šao u Su­bo­ti­cu 1992. i upi­sao pr­vi raz­red Gim­na­zi­je i ona mi je bi­la raz­red­ni sta­re­ši­na. On­da smo se sa ro­di­te­lji­ma vra­ti­li u Sa­ra­je­vo, da bi po­no­vo iz­be­gli 1996. go­di­ne i ja upi­su­jem dru­go po­lu­go­di­šte u istom, nje­nom raz­re­du.” Ka­že bio je to te­žak pe­ri­od, uz sve tur­bu­len­ci­je mla­do­sti, bio je tu i te­ret iz­be­gli­štva. „Bi­la je fo­ku­si­ra­na na edu­ka­ci­ju, ali je ona mno­go raz­go­va­ra­la sa svi­ma na­ma. Po­kla­nja­la nam pa­žnju ne sa­mo na­ma iz­be­glič­koj de­ci već se pre­ma či­ta­vom raz­re­du od­no­si­la sa maj­čin­skom bri­gom”, pri­ča Ra­še­vić. Du­bi­nu nje­ne emo­tiv­no­sti do­bro je ose­ti­la Želj­ka ko­ja se u Su­bo­ti­ci ob­re­la sa­ma, pro­fe­so­ri­ca Si­mić po­mo­gla je da je sme­ste u Dom uče­ni­ka, po­vre­me­no je pri­hva­ta­la kod se­be. Da­nas je Želj­ka uva­že­ni član ka­nad­skog dru­štva gde je do­bi­la stu­dent­sku sti­pen­di­ju kao lo­kal­na is­tak­nu­ta lič­nost i ak­tiv­ni član za­jed­ni­ce. U pi­smu iz Ka­na­de se­ća se: na ma­tur­skom i di­plom­skom is­pi­tu sa njom ni­su mo­gli da bu­du ma­ma i ta­ta, ali bi­la je pro­fe­so­ri­ca Si­mić.

Me­đu osni­va­či­ma hu­ma­ni­tar­nog udru­že­nja je i Alek­san­dar Di­mi­tri­je­vić, prav­nik, ne­ćak pro­fe­so­ri­ce Si­mić. Po­sled­njih go­di­na svog ži­vo­ta, a umr­la je 2009. go­di­ne po­sve­ti­la je nje­mu, ču­va­la ga i bri­nu­la o nje­mu. „Ona je bi­la čo­vek pun vr­li­na, uči­la me je do­bro­ti i to­me da ni­ka­da ne smem da su­dim dru­gi­ma”, ka­že Di­mi­tri­je­vić.

Cilj hu­ma­ni­tar­nog udru­že­nja je da sa­ču­va se­ća­nje na pro­fe­o­ri­cu Si­mić upra­vo kroz da­lje či­nje­nje do­brih de­la, ona­ko ka­ko je to i ona sa­ma ra­di­la. Ovo udru­že­nje je tek na svom po­čet­ku, ali že­le već na­red­nog me­se­ca da do­de­le jed­no­krat­nu sti­pen­di­ju u vi­si­ni od 60 hi­lja­da di­na­ra, ma­tu­ran­tu Gim­na­zi­je „Sve­to­zar Mar­ko­vić”. ‒ Po­sto­je ve­o­ma ta­len­to­vo­va­ni i do­bri đa­ci ko­ji ži­ve u te­škoj ma­te­ri­jal­noj si­tu­a­ci­ji. Na­ša ide­ja je da im sa ovom po­mo­ći olak­ša­mo da­lje ško­lo­va­nje, upis na fa­kul­tet ‒ ka­že Ra­še­vić. Uz do­bar škol­ski uspeh čla­no­vi udru­že­nja že­le pre sve­ga da mo­ti­vi­šu mla­du oso­ba ko­ja se i sa­ma ba­vi hu­ma­ni­tar­nim ra­dom.

Udru­že­nje je for­mi­ra­lo svo­ju stra­ni­cu na dru­štve­noj mre­ži, Ma­ri­ka Kr­pež, ta­ko­đe pro­fe­sor­ka i Sve­tla­ni­na dru­ga­ri­ca iz mla­do­sti,  na­pi­sa­la je nje­nu bi­o­gra­fi­ju, ja­vi­li su se i pro­fe­o­sri iz gim­na­zi­je sprem­ni da po­mog­nu da udru­že­nje do­de­li sti­pen­di­ju. Mi­ro­slav Ra­še­vić ka­že da od ka­ko se sa­zna­lo za njih ja­vlja­ju mu se biv­ši uče­ni­ci Sve­tla­ne Si­mić sprem­ni da ih po­dr­že. Sve­tla­na Si­mić, pro­fe­so­ri­ca ne­mač­kog je­zi­ka su­bo­tič­ke gim­na­zi­je, pr­va pred­sed­ni­ca Srp­skog kul­tur­nog cen­tra „Sve­ti Sa­va”, ta­ko je kao vr­stan pe­da­gog  ge­ne­ra­ci­ja­ma svo­jih uče­ni­ka pre­ne­la spo­sob­nost i sprem­nost da po­mog­nu dru­gom.

IZVOR:POLITIKA