125 godina od smrti Jovana Ristića – jednog od najznačajnijih diplomata u istoriji Srbije

Jovan Ristić jedan je od najznačajnijih diplomata u istoriji Srbije uopšte, i nesumnjivo je bio među najuticajnijim ličnostima Srbije poslednje trećine 19. veka.

U dva navrata bio je namesnik vladaoca, prvo maloletnog kneza Milana Obrenovića, a docnije i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića.

Bio je oličenje prosvećenog konzervativca, čak i fizičkom pojavom odavao je takav utisak, a rođen je i stasao u siromaštvu.

Potonji predsednik Srpske kraljevske akademije činjenicu da se izdigao iz bede dugovao je pre svega valjanim nastavnicima koji su se, počev već od učitelja, zalagali da se iznađe način da ta bistra glava školovanje na svaki način nastavi.

Jovan Ristić rođen je u Kragujevcu, januara 1831. Porodični prijatelj presudno je pomogao da nastavi školovanje u Beogradu, što bi inače bilo neizvodljivo imajući vidu da je prerano ostao bez oca.

Činjenica da je kao školarac prisustvovao Majskoj skupštini Srba u Sremskim Karlovcima 1848. kada je proglašena Srpska Vojvodina, pukovnik Stevan Šupljikac za vojvodu, a mitropolit Rajačić za patrijarha, nesumnjiv je pokazatelj da je i tako mlad imao dobar „nos“ za političke procene.

Pošto je okončao Licej u Beogradu, državna stipendija za studije u inostranstvu mu je stavljena u izgled. Nije međutim pristao na ponuđeno. Usmeravan je naime na studije teologije u Rusiji, što je on odlučno odbio.

Srećom, ondašnje srpske vlasti, kako prosvetne tako i državne, imale su razumevanja za mladalačku svojeglavost darovitog Ristića.

Tako je uz državno blagodejanije odnosno stipendiju školovanje nastavio u Berlinu, i to filozofije, humanistike. Imao je izuzetnu sreću da mu je u Berlinu predavao i Leopold Ranke, pravi tvorac kritičke istorijske nauke kako je danas razumemo. Ranke je uostalom, moglo bi se reći, poznavao Srbe o kojima je i pisao.

Upravo Leopold fon Ranke je tvorac naziva Srpska revolucija za veliki nacionalni pokret koji je započeo Karađorđevom bunom 1804. godine i potrajao narednih decenija do zadobijanja autonomnog statusa.

Zvanje doktora filozofije Jovan Ristić stiče u Hajdelbergu. Nesumnjivo i pod utiskom veličine Lepolda Rankea, Ristić se opredeljuje za bavljenje istoriografijom. Stvari se međutim nisu razvijale kako je zamislio. Nije dobio mesto nastavnika istorije na Liceju u Beogradu.

Državni posao mu je ipak ponuđen, u Ministarstvu unutrašnjih dela 1854. godine. U to vreme na njegovom čelu nalazio se llija Garašanin.

Za taj period vezan je još jedan važan događa koji je znatnim delom odredio Ristićevu veliku ulogu u potonjoj istoriji Srbije. Oženio se ćerkom Hadži Tome, Sofijom. Bio je to ulazak u visoke krugove ondašnje Srbije „na velika vrata“. Uticajni Hadži Toma, prebogati trgovac, imao je razgranate kako porodične tako i lične veze posvuda.

Potom radi u poslanstvu Srbije u Carigradu. Učesnik je pregovora koji su nakon poznatih događaja kod Čukur Česme doveli do povlačenja turskih vojnih garnizona iz utvrđenih gradova Srbije 1867. godine, Beograda, Smedereva, Šapca, Kladova, Užica, tvrđave Soko.

Za uspešnu diplomatsku delatnost na Bosforu nagrađen je položajem ministra inostranih dela, da bi ubrzo nakratko postao predsedavajući Ministarskog saveta, vlade.

Kada je u Topčiderskoj tragediji ubijen knjaz Mihailo, a na presto Srbije doveden Milan Obrenović, Jovan Ristić postaje namesnik maloletnom knezu, zajedno sa Milivojem Blaznavacem i Jovanom Gavrilovićem. Ristić je i putovao u Pariz kako bi doveo tada četrnaestogodišnjeg Milana u Srbiju.

Najzaslužniji je za donošenje novog ustava, poznatog kao Duhovski, Trojički ili Namesnički, 1869. godine. Istina, on nije u potpunosti doneo ono za šta se Ristić zalagao, ali znatnim delom jeste. Verovao je naime da je neophodno postojanje dvodomnog modela, kao ustavnog sredstva kontrole mogućeg preteranog uticaja popularnih demagoga u politici, sa čim će potonja Srbija imati mnogo nevolja. Ristićev veliki evropski uzor bila je Pruska, nesumnjivo kao posledica viđenog tokom studija u Berlinu.

Kada je Rusija sasvim na štetu Srba nametnula Sanstefanski mir 1878, kojim je projektovana velika Bugarska na srpskim istorijskim i etničkim teritorijama, Ristić je odlučno reagovao zaputivši se u Beč kod grofa Andrašija, gde je uspešno alarmirao diplomatiju Austrougarske da podrži Srbiju, čemu se ubrzo priključila i Britanija, pa i Bizmarkova Nemačka.

Plod Ristićeve uspešne diplomatske aktivnosti bili su znatni teritorijalni dobici Srbije na Berlinskom kongresu, juna/jula 1878. kada je Srbiji priznata i puna međunarodna suverenost.

Poznih godina, otprilike posle Berlinskog kongresa, Jovan Ristić bio je čovek institucija ondašnje Srbije. Nesporan autoritet stečen krupnim diplomatskim uspesima učinio ga je osobom koja je uživala nepodeljno uvažavanje.

Pomalo se vratio mladalačkoj ljubavi, istoriografiji, tih godina, napisavši više knjiga, kao „Spoljašnji odnošaji Srbije“, „Diplomatska istorija Srbije“, čemu je prethodilo ranije delo „Posle bombardanja Beograda“.

Ponovo je bio namesnik, maloletnom Aleksandru Obrenoviću, zajedno sa generalima Jovanom Belimarkovićem i Kostom Protićem, do dvorskog puča aprila 1893. kada je kralj Aleksandar preuzeo vlast zbacivši namesništvo.

Umro je 4. septembra 1899. godine u Beogradu, okružen opštim uvažavanjem.

Možda je zanimljivo pomenuti da je reprezentativna palata koju je podigao u Beogradu, na uglu Resavske i kralja Milana, izvesno vreme korišćena kao Ministarstvo spoljnih poslova, još u vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Srušena je na žalost četrdesetih.

Jovan Ristić bio je sasvim neobična ličnost za srpske prilike. Temeljno obrazovan, savršeno racionalan i uvek hladnokrvan, bio je iskren vernik sa stalnim osećajem duboke zahvalnosti.

Proklamovani liberal, zapravo je izgleda više verovao u poredak uredne, stručne i strogo disciplinovane birokratije po uzoru na Prusku, nego u ma kakve slobodarske proklamacije.