Ognjen Božović, advokat porodica ubijenih u školi „Vladislav Ribnikar“ i predsednik Radne grupe za Memorijalni centar u znak sećanja na žrtve, ocenio je u Newsnightu da je uspostavljanje memorijala dug proces, ali i da je izostala reakcija institucija, koje su mogle da oforme radnu grupu i ranije i da se pozabave pitanjem mesta zločina na način da se razume da li je to i dalje prostor u kojem se obavlja prosvetna delatnost ili nije.
Dve godine nakon tragedije u Ribnikaru, najavljeni memorijalni centar još ne postoji. U martu prošle godine Vlada Srbije donela je odluku o osnivanju Radne grupe za Memorijalni centar u znak sećanja na žrtve.
Božović navodi da je pre formiranja Radne grupe, u decembru 2023. godine, na inicijativu porodica formiran Multidisciplinarni tim.
„Multidisciplinarni tim zajedno sa Radnom grupom radi vrlo naporno na projektu Memorijalnog centra i njegovom uspostavljanju. Mislim da je Multidisciplinarni tim u prethodnih godinu dana imao više od 100 ili čak 150 sastanaka, a Radna grupa više od 25 sednica koje su sve bile usmerene na tu jednu kompleksnu temu“, navodi.
Kako kaže uspostavljanje Memorijalnog centra nije jednostavno.
„To nije zgrada kao takva, već treba da predstavlja jedan rezultat konsultativnog procesa koji treba da se sprovede u našoj zemlji i da predstavlja i odslikava vrednosti koje je taj konsultativni proces pokazao da su nam potrebne“, ističe.
Navodi i da je je od početka saranje Multidisciplinarnog tima i radne grupe fokus bio na obeležavanju prve godišnjice od masovnog ubistva.
„Već nakon obeležavanja prve godišnjice ubistva, počeli su konsultativni procesi prvo sa stranim stručnjacima koji su imali neposredna iskustva na uspostavljanju memorijalnih centara u Evropi i u Americi. Zatim je napravljena jedna metodologija sa kojom se krenulo u konsultativni proces, oformljeni su psihološki timovi, timovi za analizu i započet je jedan niz razgovora sa primarnim žrtvama i uspostavljeni su krugovi ljudi sa kojima treba da se razgovara. To su pre svega roditelji, odnosno porodice ubijenih, zatim porodice ranjenih i preživelih, zatim školski kolektiv – deca i nastavnici i na kraju lokalna zajednica koja okružuje tu školu i društvo“, objašnjava.
Dug je proces uspostavljanja Memorijalnog centra, ali je moglo i moralo, smatra, da se ima više sluha za porodice stradalih i njihove potrebe jer su oni među prvima izrazili želju i potrebu za Memorijalnim centrom.
„Mislim da je izostala reakcija institucija, koje su mogle da oforme radnu grupu i ranije i da se pozabave pitanjem mesta zločina na način da se razume da li je to i dalje prostor u kojem se obavlja prosvetna delatnost ili nije“, smatra.
IZVOR:N1
Be the first to comment