Na današnji dan proglašena Srpska Vojvodina, u Sremskim Karlovcima položeni venci

Svečanom akademijom i polaganjem venaca u Sremskim Karlovcima danas je obeležena 176. godišnjica održavanja Majske skupštine, na kojoj je 15. maja 1848. godine proglašeno stvaranje Srpske Vojvodine.

Obraćajući se prisutnima, predsednica Pokrajinske vlade Maja Gojković rekla je da je Majska skupština jedan od najznačajnijih događaja u našoj istoriji, jer je njime nedvosmisleno iskazana vekovna težnja i želja za slobodom srpskog naroda Vojvodine i njegovo ujedinjenje sa braćom iz Srbije.

Prema rečima predsednice Gojković, te 1848. godine, kada su širom Evrope revolucionari masovno klicali novoj budućnosti i raskidu sa prošlošću, srpski narod bio je na pravoj strani istorije, a tako je, kako je ocenila, bilo i sedam decenija kasnije, kao i nepun vek nakon Majske skupštine, baš kao i u poslednjoj deceniji turbulentnog dvadesetog veka.

„Srbi su odavde glasno uzviknuli da žele slobodu svog jezika i veroispovesti, pravo na školovanje i ukidanje feudalizma. Mnogo brojniji, materijalno imućniji i kadrovski organizovaniji narodi Evrope toga doba nisu imali hrabrosti i spremnosti da krenu tim putem“, istakla je predsednica Gojković.

Kako je navela, vreme posle Majske skupštine nije bilo nimalo lako za srpski narod, a iskru koju je ona zapalila niko nije uspeo da ugasi i gorela je i tinjala sve do ostvarenja svih slobodarskih snova i nadanja.

„Svi imamo razloga i za ponos i za slavlje. Neka zajedništvo i vera u bolje sutra zasijaju čitavom Vojvodinom i Srbijom, jer se sa ovog mesta sećamo samo onog dobrog i velikog, koje nam i danas pokazuje put kojim moramo zajedno da hodamo ako želimo da budemo dostojni nastavljači dela naših velikana“, poručila je predsednica Gojković.

Na svečanosti su se obratili i predsednik Skupštine AP Vojvodine Balint Juhas i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nemanja Starović.

Povodom 15. maja, datuma od pokrajinskog značaja, predsednica Gojković uručila je pokrajinska priznanja u oblasti nauke „Milutin Milanković“ i u oblasti umetnosti „Pavle Jovanović“ – prof. dr Božu Dalmaciji, emeritusu Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, i Umetničkoj livnici „Stanišić“.

Svečanoj akademiji prisustvovali su i predstavnik predsednika Vlade Republike Srbije Nikola Banjac, potpredsednici i članovi Vlade Republike Srbije i Pokrajinske vlade, potpredsednici i poslanici Skupštine AP Vojvodine, predsednik Matice srpske, predstavnici gradova i opština, crkava i verskih zajednica, vojske, policije i drugi.

U okviru programa obeležavanja godišnjice Majske skupštine, potpredsednica Pokrajinske vlade Sandra Božić položila je venac na spomenik vojvodi Stevanu Šupljikcu u Pančevu, dok je na njegovom grobnom mestu u manastiru Krušedolu venac položila pokrajinska sekretarka za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama Aleksandra Ćirić Bošković.

Pokrajinski sekretar za privredu i turizam Nenad Ivanišević u Sremskim Karlovcima položio je venac na spomenik voždu Đorđu Stratimiroviću, dok je na njegovom grobnom mestu venac položio pokrajinski sekretar za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost Branko Markoski.

Proglašenje Srpske Vojvodine 

Bio je to sa jedne strane izraz vekovne težnje Srba sa prostora današnje Vojvodine za boljim položajem, pa i posebnom teritorijalnom celinom. Takođe, postojalo je sećanje na poseban status na tom prostoru kao rezultat Privilegija koje im je vladar u Beču garantovao u vreme Velike seobe Srba 1690, pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem.

Posebne okolnosti te 1848, dovele su potom do proglašenja i uspostavljanja Srpske Vojvodine. Bila je to godina revolucionarnih dešavanja širom Evrope, počev od Francuske.

Opšti bunt i nemiri, od Pariza, preko Brisela, zahvatili su i prostor srednje Evrope, nemačkih zemalja, Italije, pa i veći deo države Habzburga, sam Beč, Lombardiju i Veneto, Češku, pa i Ugarsku, tada u poziciji jedne od krunskih zemalja unutar Austrijskog carstva. U jeku Mađarske revolucije 1848. godine, proklamovan je oštar nacionalni program prema manjinskim grupama unutar Ugarske. U izvesnom smislu nacionalizam je bio sastavni deo ondašnjih liberalnih političkih načela. Kod Lajoša Košuta i prvaka Mađarske revolucije to je bio naglašen stav. Posledica je bio osećaj ugroženosti kod drugih, a onda i samoodbrana.

U Sremskim Karlovcima su se maja te 1848. okupili predstavnici 175 crkvenih opština iz eparhija sa prostora Vojvodine, a takođe i predstavnici Srba uopšte sa teritorije Austrijskog carstva. Prisustvovali su i delegati iz Kneževine Srbije.

Održano je zasedanje, poznato kao Majska skupština, na kojoj je dva dana ranije mitropolit Josif Rajačić izabran za patrijarha, dok je pukovnik, graničarski oficir, potonji general Stevan Šupljikac izabran za vojvodu.

Tokom Skupštine posebno je naglašeno pravo Srba u Austriji, odnosno na prostoru južne Ugarske, na autonomni politički i kulturni razvoj.

Srpska Vojvodina, kako je tada zamišljena i proglašena, obuhvatala je Srem, Bačku, Banat i Baranju, podrazumevajući takođe prostor Vojne granice u Sremu i Bačkoj, sa bečejskim i šajkaškim okruzima, Vojnu granicu na prostoru Banata, uključujući i Velikokikindski distrikt.

Revolucionarne ideje zahvatile su te 1848. veliki deo Evrope. Nacionalni pokreti posebno su bili živi među Nemcima, Italijanima, Mađarima, ali i Slovenima – Česima, Srbima, Slovacima.

Bio je to, kako politički, tako i socijalni bunt. Te 1848. zapravo su konačno srušeni feudalni odnosi u većem delu Evrope. Seljaci su, pravno, oslobođeni. Bio je to proces, postojale su razlike od zemlje do zemlje, ali 1848. je bila prelomna.

Revolucionarno nacionalni pokret u Ugarskoj, zvanično liberalan, pre svega je bio usmeren protiv Beča, ali je došao, netaktičnim nastupom, u sukob sa manjinskim narodima Ugarske.

Istorijsku Ugarsku, osim Mađara, tada oko 40 procenata, nastanjivali su takođe Slovaci, Rumuni, Nemci, Srbi, Hrvati, Rusini (zakarpatski Ukrajinci) i drugi.

Kod Srba je, osim činjenice da su u okviru Vojne granice uživali status ličnih sloboda, bez feudalnih obaveza (izuzev vojne, prema Bečkom dvoru), postojala naglašena ideja slobode. Privilegovani status garantovan im je još odredbama cara Leopolda, davne 1690. godine.

Mađarsko nacionalno revolucionarno vođstvo sa Lajošem Košutom na čelu zaratilo je te 1848. i protiv Srba, s namerom da sve tekovine rada Srpskog crkveno-narodnog sabora budu anulirane.

Vlada u Beču u prvo vreme odbila je da podrži odluke Majske skupštine, dakle i proglašenje Srpske Vojvodine, nastojeći da ne izaziva Mađare.

Potom, stav Beča je promenjen, pošto su mu Srbi bili potrebni u ratu protiv pobunjenih revolucionara.

Otuda je bečki dvor naknadno priznao odluke Majske skupštine i potvrdio vojvodsko zvanje Stevanu Šupljikca.

U Beču je tada doneta odluka da se priznaju autonomne težnje, ne samo Srba, nego i Slovaka, Hrvata, erdeljskih Sasa, odnosno Nemaca.

Izvor: Tanjug (Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (HO))

Obrazovana je Srpska narodna vojska, koju su u najvećem broju činili graničari, šajkaši, a prisutni su bili i dobrovoljci iz Srbije koje je predvodio Stevan Knićanin.

Tokom borbi, prilike su bile promenljive. U prvoj fazi Srbi su bili nešto uspešniji. Narod na prostoru Vojvodine strahovito je stradao. I sam Novi Sad je bio većim delom razoren.

Vojnim formacijama preimenovanim u Austro-srpski korpus komandovali su austrijski oficiri, među njima i Stevan Šupljikac, posle njegove smrti general Kuzman Todorović, a zatim Ferdinand fon Majerhofer, potonji podmaršal.

Na osnovu sporazuma u Varšavi maja 1849, između ruskog i austrijskog dvora, ruske trupe su ugušile Mađarsku revoluciju. General Paskijevič je tokom leta i rane jeseni 1849. uništio mađarske revolucionarne trupe. Vojni zapovednici su pobijeni kod Vilagoša, a Lajoš Košut je pobegao u inostranstvo.

Konačno, dvorskim patentom od 18. novembra 1849. obrazovana je nova krunska zemlja – Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, koja je obuhvata ceo Banat, Bačku i Srem. Izuzeti su delovi koji su su prethodno bili u sastavu Vojne granice, dakle južni pojas Srema i Banata, kao i deo Bačke.

Administrativno središte novoobrazovane Vojvodine bilo je u Temišvaru. Na čelno mesto Vojvodine imenovan je Ferdinand fon Majerhoferm, a posle njega Johan Koronini.

Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat je kao posebna krunska zemlja ukinuto decembra 1860, uprkos protestima Srba. Bilo je to zadovoljenje zahteva ugarskih predstavnika, odnosno posledica potrebe Bečkog dvora da nekako pronađe sporazum sa Mađarima, što će biti krunisano nagodbom 1867, kada je obrazovana Dvojna monarhija.

Kod Srba, međutim, težnja za autonomnom Vojvodinom zauvek je ostala živa sve vreme postojanja monarhije Habzburga.