Taman kada se očekuje da u Srbiju iz Bugarske početkom naredne godine počnu da stižu prve količine ruskog gasa „Turskim tokom”, preko teritorije naše zemlje trebalo bi da počne gradnja još jednog gasovoda. Reč je o deonici gasovoda Niš–Dimitrovgrad u dužini od 108 kilometara na koji se čeka duže od decenije. Razlog je bio novac iz Evropske unije, budući da je predviđeno da od 85 miliona evra, kolika je procenjena vrednost projekta, donacija EU bude 49,6 miliona evra.
Sada kada je novac iz donacije stigao, Srbija može da računa i na ovaj pravac snabdevanja, ali pre svega da širi gasnu mrežu u delovima Srbije gde je do sada nije bilo, što je važno, pre svega, za ekologiju.
Kako je potvrdio i Dušan Bajatović, generalni direktor „Srbijagasa”, građevinska dozvola je za ovaj projekat dobijena tako da se naredne godine počinje sa realizacijom i interkonekcije Niš–Dimitrovgrad–Sofija.
Kako se navodi i na sajtu delegacije EU u Srbiji, nakon izgradnje gasovoda „Turski tok”, uloga gasovoda Niš–Sofija se neće smanjiti, već će se izgradnjom postići lak pristup gasu za građane i privredu Bele Palanke, Pirota i Dimitrovgrada – tri grada koja do sada nisu imala pristup gasu.
Osnovni cilj izgradnje ovog gasovoda, koji će povezati postojeće transportne sisteme Srbije i Bugarske, jeste povećanje sigurnosti snabdevanja naše zemlje gasom. Srbija je među retkim zemljama koje imaju samo jednu ulaznu tačku snabdevanja, na granici sa Mađarskom. I nakon izgradnje gasovoda „Turski tok” uloga ovog gasovoda se neće smanjiti: on će omogućiti snabdevanje potrošača u Srbiji gasom iz drugih izvora, postojećih ili izgrađenih u bliskoj budućnosti, navodi se na sajtu delegacije EU u Srbiji.
Projektovani kapacitet od 1,8 milijardi kubika gasa godišnje moći će da zadovolji 80 odsto trenutnih potreba Srbija za gasom. Izgradnjom dodatne kompresorske stanice na teritoriji naše zemlje u budućnosti mogao bi se omogućiti i reverzibilni tok gasa iz Srbije u Bugarsku.
Sve ovo stvorilo bi tehničke preduslove za stvaranje finansijski likvidnog tržišta prirodnim gasom u regionu.
Pitanje svrsishodnosti ulaganja u nove gasne instalacije je opravdano, ali na primeru Srbije i jednostavno za objašnjenje.
Srbija je zemlja sa procentualno najvećim učešćem niskokaloričnog uglja 65 odsto – lignita u proizvodnji električne energije. Neminovno smanjenje učešća uglja u proizvodnji struje u Srbiji i sve veće investicije u obnovljive izvore energije, koji su po svojoj prirodi slabije predvidivi u smislu planiranja proizvodnje, otvaraju pitanje balansiranja proizvodnje električne energije u Srbiji. Upravo tu prirodni gas eventualno može da posluži kao tranziciono gorivo koje daleko manje zagađuje sredinu, a omogućava veliku fleksibilnost u proizvodnji električne energije.
Ako se uzmu u obzir velika i skupa ulaganja u novu opremu za prečišćavanje gasova iz termoelektrana i veliki pad troškova proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, jasno je da dalja ulaganja u proizvodnju električne energije iz uglja nisu opravdana. Osim toga, dalja integracija Srbije u Evropsku uniju zahteva striktnu primenu mera i poštovanje direktiva EU u oblasti zaštite životne sredine. Sve međunarodne finansijske institucije, kao što su Evropska investiciona banka, Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj i Svetska banka, prestale su sa finansiranjem projekata koje koriste ugalj kao gorivo, što drastično umanjuje tržište kapitala koje je spremno da učestvuje u takvim projektima. Podrška Evropske unije energetskom sektoru u Srbiji vredna je više od 830 miliona evra za period od 2000. do danas.
IZVOR:POLITIKA
Be the first to comment