Velika Britanija bi trebalo da podrži Marokanski plan autonomije za Zapadnu Saharu

Prema rečima penzionisanog oficira britanske vojske i savetnika za Bliski istok u Ministarstvu odbrane, „rešavanje pitanja Sahare doprinelo bi bezbednosti, stabilnosti i prosperitetu čitavog regiona, a na taj način bi se doprinelo borbi protiv ekstremizma”. Plan autonomije ilustruje „posvećenost obećavajućoj političkoj i ekonomskoj budućnosti stanovništva, uz poštovanje vladavine prava, demokratskih procedura i održivog razvoja“, objasnio je u svojoj najnovijoj analizi Ser Simon Majal (Sir Simon Mayall). Analizu je objavio Kraljevski institut objedinjenih službi (RUSI), najstariji istraživački centar na svetu posvećen odbrani i bezbednosti.

Prema njegovim rečima, situacija u Zapadnoj Sahari može na prvi pogled odavati utisak još jednog u nizu „zamrznutih konflikata“ u svetu koji sve više definišu krize. Međutim, na stolu se nalazi izvodljivo rešenje i Velika Britanija bi trebalo da pruži punu podršku Marokanskom planu.

Današnju opasnu i neizvesnu međunarodnu situaciju karakteriše ono što su neki analitičari nazvali „polikrizama“: dakle, međusobno povezani bezbednostni izazovi, kao i izazovi po stabilnost i globalni prosperitet, koji se hrane jedni drugima i stvaraju zastrašujući ciklus nestabilnosti i sukoba. Suočavamo se sa njima na Bliskom istoku, u sukobu između Ukrajine i Rusije, u višegodišnjoj pretnji pandemije Covid-19, kao i kroz posledice i implikacije klimatskih promena. Ono što ove „polikrize“ čini još složenijim I teže rešivim jeste niz „zamrznutih sukoba“ koji su decenija unazad ostali imuni čak i na najbolje napore UN i drugih posrednika da ih dovedu do kraja. Ovi „zamrznuti sukobi“ su često rezultat aktivnosti militantnih grupa koje slede svoje sektaške ciljeve, uz podršku spoljnih strana koje deluju u skladu sa sopstvenim sebičnim interesima. Neuspeh u rešavanju takvih sporova doveo je do velike ljudske patnje, gorčine, tuge i frustracije; doprineo je regionalnim političkim i vojnim tenzijama i konfrontacijama; i prouzrokovao nestabilnost, ekstremizam, terorizam i nasilje. Jedan takav „zamrznuti konflikt“ postoji u Zapadnoj Sahari.

Dok je s jedne strane istorija regiona Zapadne Sahare složena, vekovi ekonomskih i političkih veza povezuju ga sa sultanima Maroka mnogo pre istorijski kratkih perioda francuske i španske kolonizacije. Maroko je povratio nezavisnost od Francuske 1956. godine, dok se 1975. godine, prema Madridskom sporazumu, Španija odrekla kontrole nad saharskim provincijama. Tek tada je nastao Front Polisario, koji je tvrdio da predstavlja „pokret za oslobođenje“, podržan i finansiran od strane Alžira, regionalnog takmaca Maroka. Međunarodna zajednica je u suštini opisala Polisario kao „separatistički pokret“.

U aprilu 1991, nakon izbijanja periodičnih borbi, UN su – tražeći mirno rešenje ovog pitanja – uspostavile Misiju UN za referendum u Zapadnoj Sahari (MINURSO). Ona se u početku fokusirala na praćenje primirja dogovorenog između Maroka i Polisarija, zajedno sa njegovom političkom organizacijom, Saharskom Arapskom Demokratskom Republikom (SADR), dok je istovremeno pokušavala da nadgleda referendum o samoopredeljenju stanovništva Zapadne Sahare. Međutim, nakon 20 godina neuspelih pokušaja, Savet bezbednosti UN zaključio je da je plan naselja zasnovan na referendumu neizvodljiv jer je verodostojan proces identifikacije onemogućen zbog plemenske i nomadske prirode saharskog stanovništva, zajedno sa demografskim promenama u odnosu na prethodnih 30 godina.

Nakon parališućeg ćorsokaka i odgovarajući na pozive međunarodne zajednice za napredak ka političkom rešenju, Maroko je pripremio inicijativu za pregovaranje o autonomiji na prostoru Sahare, poštujući sopstvene suverene interese. Marokanski plan autonomije za Zapadnu Saharu podnet je Savetu bezbednosti UN u aprilu 2007. godine, predstavljajući osnovu za pregovore i viziju zajedničkog prosperiteta širom severnoafričkog regiona. U srcu dokumenta je bio predlog da narod Sahravi upravljaju svojom vladom pod okriljem marokanskog suvereniteta, osim u oblastima odbrane i spoljnih poslova. Ovaj princip je u velikoj meri u skladu sa opštim unutrašnjim političkim načelima Maroka, koja se sprovode od 2010, a kojima se prenosi vlast sa nacionalne vlade na regionalne i opštinske vlasti. Rešavanje pitanja Zapadne Sahare doprinelo bi bezbednosti, stabilnosti i prosperitetu čitavog regiona, i na taj način bi se mogla povesti borba protiv porasta islamskog fundamentalizma i ekstremizma koji se hrani nevoljama i siromaštvom. Sedamnaest godina kasnije, ova marokanska inicijativa ostaje jedini realističan, kredibilan plan za region koji je na stolu.

Plan je ukorenjen u posvećenosti obećavajućoj političkoj i ekonomskoj budućnosti stanovništva, uz poštovanje vladavine prava, demokratskih procedura i održivog razvoja, a sprovodio bi se na osnovu otvorenih konsultacija u skladu sa Poveljom UN i principom samoopredeljenja.

Iako bi prisustvo Maroka u Zapadnoj Sahari moglo biti podložno određenim kritikama, zemlja je jasno stavila do znanja da je posvećena regionu tokom nekoliko decenija značajnih ulaganja, izgradnje obimne ekonomske i komunikacione infrastrukture i stvaranjem hiljada novih radnih mesta. Za svaki £1 prikupljen od poreza iz Zapadne Sahare, region dobija oko 7£ zauzvrat, što ga čini jednim od najrazvijenijih regiona u Maroku. Odziv od preko 66% tokom poslednjih nacionalnih izbora u septembru 2021. bio je jasan pokazatelj uspešne integracije stanovništva.

Ključni saveznici Velike Britanije, uključujući Francusku, Nemačku, Španiju, Holandiju i SAD, izrazili su svoju podršku Marokanskom planu autonomije, posmatrajući ga kao najbolji način da se stanovništvu donese mirna budućnost i prosperitet kroz okončanje spora. Većina arapskih država – kao i brojne afričke i karipske zemlje – dele isti taj stav, a mnoge od njih su otvorile konzulate na jugu Maroka. Oni koji se protive inicijativi nisu ponudili nikakvu kredibilnu alternativu koja u srž stvari stavlja blagostanje i prosperitet naroda Sahravi, dok oni koji „sede na aut liniji“ često koriste ovo pitanje kao deo širih regionalnih agendi.

Ovakav pristup istovremeno je nehuman i opasan. Velika izbeglička populacija od oko 100.000 ljudi (nisu svi Sahravi) uglavnom je ograničena na skup kampova oko Tindufa, preko granice sa Alžirom, gde žive u bednim uslovima, lišeni budućnosti i nemoćni da izvrše bilo kakve promene. Iako ih „vodi“ Polisario kao deo SADR-a, oni gotovo u potpunosti zavise od međunarodne humanitarne pomoći. Izbori koje tako njima ostaju, posebno mladima, jesu iscrpljujuća inercija, ekstremizam i nasilje, ili migracija. Rešenje postoji uz implementaciju Marokanskog plana autonomije za Zapadnu Saharu, koji nudi izglede za zapošljavanje i prosperitet, dok alternative – zastoj ili povratak nasilju – ne nude ništa Sahravcima, dok pritom predstavljaju ozbiljan rizik po bezbednost i stabilnost u Magrebu, Sahelu i naposletku u celom evro-mediteranskom regionu. Ova pretnja stabilnosti i bezbednosti se već pogoršava i ubrzava zbog zlonamernog uticaja i aktivnosti iranskih snaga Kods (Qods) i njihovog zastupnika Hezbolaha. Spona Iran–Hezbolah–Polisario se hrani ovom bezbednosnom pretnjom.

Za Ujedinjeno Kraljevstvo i druge odgovorne države lidere međunarodne zajednice, bezbednost, stabilnost i prosperitet regiona su od vitalnog interesa. Velika Britanija i Maroko sve više dele zajednički jezik u posvećenosti vladavini prava, poštovanju međunarodnih ljudskih prava, verskoj toleranciji i pluralizmu, vezi između prosperiteta i stabilnosti, i planovima održivog i zelenog razvoja. Maroko je, pored Velike Britanije, izrazio podršku Ukrajini u njenoj borbi protiv ruske agresije, za razliku od drugih u regionu. Takođe postoji blisko usklađivanje po pitanjima vojne, energetske i prehrambene bezbednosti. Sadašnji produktivni odnosi dve zemlje se zasnivaju na 300 godina dugoj istoriji međusobne trgovine. Ovo je potvrđeno kroz Sporazum o saradnji između dve države iz 2019. godine, kojim je obuhvaćena i teritorija marokanske Sahare, na kojoj je zabeležen značajan procvat pomorske i ribarske ekonomije regiona. Obe strane će imati značajnu korist, a odbacivanje žalbe na ovaj sporazum od strane Apelacionog suda, a koju je podnela inicijativa Kampanja za Zapadnu Saharu (The Western Sahara Campaign), sada pruža garanciju kompanijama iz Ujedinjenog Kraljevstva koje žele da rade, investiraju i da izvoze u Maroko.

Marokanski plan autonomije za Zapadnu Saharu ostaje jedino kredibilno, trajno, realistično i konstruktivno rešenje za konflikt u Zapadnoj Sahari. Sve više ga kao takvog priznaju oni u međunarodnoj zajednici koji razumeju humanitarne troškove i bezbednosne rizike koje će sa sobom nositi dopuštanje da se ovaj „zamrznuti konflikt“ nastavi. U sadašnjem okruženju, čini se da protivnici marokanske inicijative imaju upitne motive.

Sopstveni principi Velike Britanije u pogledu samoopredeljenja i njenih prekomorskih teritorija ni na koji način neće biti ugroženi podrškom britanske vlade inicijativi Maroka. Velika Britanija bi trebalo da podrži Marokanski plan autonomije za Zapadnu Saharu.

IZVOR:M.B.