Višemesečnom sukobu na jugu Srbije već se nazirao kraj kada je došlo do najveće borbe koja je i odredila ishod ovog konflikta. Reč je o borbi za selo Oraovicu, selo kod Preševa, koja možda po vojnim parametrima nije bila bitka, ali bi se zbog svog značaja mogla i tako nazvati.
Početkom maja 2001. godine, pod okriljem noći, u selo su ubacivane grupe tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB), u kojima je bilo i dosta onih sa ratnim iskustvom sa Kosova i Metohije. Sva svetla u selu su bila pogašena, čula su se vozila a i povremeno i pucnji. Do tada u selu je boravila lokalna teroristička grupa, a sada su počeli da za potrebe paravojske regrutuju meštane.
Blokirali su puteve koji vode u selo, a time su stavili u blokadu jednu jedinicu tadašnje Vojske Jugoslavije (VJ). Pripadnici 63. padobranske brigade pokušali su da omoguće snabdevanje tih vojnika vodom i hranom prolaskom kroz neprijateljske redove. Prvi pokušaj je propao, ali je drugi, izveden iza leđa albanske paravojske, preko Oraovičkog jezera, uspeo.
OVPMB je pokrenuo napad na snage VJ i MUP-a Srbije 12. maja 2001. godine u popodnevnim satima. Par dana je trajala razmena vatre, a odgovor Združenih snaga bezbednosti (ZSB), VJ i MUP-a, usledio je 14. maja, uz saglasnost Kfora, odnosno NATO-a, budući da se sve odvijalo na rubu Kopnene zone bezbednosti. Ovaj pojas širine pet kilometara uz administrativnu liniju Kosmeta, po Kumanovskom sporazumu, u nadležnosti je komandanta međunarodnih snaga u južnoj pokrajini.
Štaviše, Kfor je pratio akciju u Oraovici iz helikoptera „apač” i bespilotnih letelica. Preciznim dejstvima uništavane su vatrene tačke OVPMB, ali vatrena podrška nije vršena teškom artiljerijom već minobacačima i bacačima granata. Za uništavanje bunkera, uz odobrenje Kfora, upotrebljeni su tenkovi.
Samohodna haubica M-36 Vojske Jugoslavije
Jedinice ZSB su se 15. maja, oko 20. časova, spojile kod mlina u Oraovici i to je bio kraj planova separatista da onemoguće ulazak VJ i MUP-a u ovaj deo Kopnene zone bezbednosti. Neki od njih su se predali, a mnogi su se razbežali u pravcu Kosmeta i Makedonije. Oružje su poneli sa sobom, deo arsenala su zakopali, a jedan džip sa oružjem su gurnuli u Oraovičko jezero.
Ova dramatična zbivanja najpotpunije su opisana u knjizi „Protivteroristička operacija na jugu Srbije”, autora Milosava Simovića i Nikole Karanovića. Bezbednosni problemi na području Preševa, Bujanovca i Medveđe počeli su ubrzo po okončanju NATO agresije, navodi se u pomenutoj knjizi. Više stotina Albanaca iz ovih opština borilo se 1998. i 1999. godine u sastavu tzv. OVK.
Po završetku rata, u junu 1999. godine, neki od njih su ostali na Kosmetu i u Albaniji, neki su otišli u emigraciju, a većina se vratila kući. Oni će postati jezgro OVPMB koja se u javnosti pojavila 2000. godine. Ova paravojska bila je organizovana u šest brigada i raspolagala je sa više od hiljadu ljudi naoružanih pešadijskim naoružanjem, minobacačima, a imali su i dve haubice.
Ideja im je bila da na jugu Srbije izvedu reprizu zbivanja na Kosmetu, da sprovedu teror nad civilima i izvršavaju terorističke napade na policiju, da izazovu reakciju države, koju će predstaviti kao represiju nad Albancima, što bi trebalo da dovede do uključivanja NATO-a i Zapada u rešavanje nastalog problema, a krajnji cilj bio je prisajedinjenje Preševa, Bujanovca i Medveđe tzv. republici Kosovo.
U periodu od 21. juna do 20. novembra 2000. godine, kada je sukob eskalirao, na području tri pomenute opštine centralne Srbije izvršeno je 296 terorističkih napada a ubijeno je pet policajaca i šest građana. Tako su 13. oktobra te godine, dok je Srbija bila u previranju posle petooktobarskih promena, nedaleko od Velikog Trnovca, poginula dva policajca a ranjeno ih je jedanaest.
Ridvan Ćazimi, zvani Kapetan Leši, jedan od komandanata OVPMB
Do eskalacije krize došlo je 21. novembra 2000. godine, kada je OVPMB napala položaje MUP-a kod sela Dobrosin, Lučane, Končulj i Mali Trnovac. Tada su poginula tri a ranjena su četiri policajca. Albanski separatisti tada su uspeli da zauzmu deo teritorije u Kopnenoj zoni bezbednosti na tom području.
Međutim, politička situacija nije bila kao uoči rata na Kosovu i Metohiji. Upadom u KZB, teroristi su podrli autoritet NATO-a, a zvanični Beograd je sarađivao sa međunarodnom zajednicom na rešavanju ove krize, pažljivo ali i odlučno povlačeći poteze. VJ se nalazila na obodu KZB, a da bi ušla u nju trebala joj je odluka komandanta Kfora i na tome se radilo.
Već krajem novembra 2000. Godine, jedinice MUP-a Srbije uspele su da zaposednu polovinu sela Lučane, a krajem decembra preuzeli su kontrolu i nad strateški važnom vrhu Sveti Ilija na planini Pljačkovici, u blizini Vranja.
Saradnja VJ i MUP-a formalno je institucionalizovana 7. marta 2001. Godine, kada su formirane Zajedničke snage bezbednosti. Kroz saradnju sa međunarodnom zajednicom, stvoreni su uslovi da NATO odobri ulazak VJ u KZB. Ova zona, koja se proteže od granice sa Makedonijom, uz administrativnu liniju Kosmeta sve do Crne Gore, podeljena je u sektore A, B, C i D.
Sektor B je bio najdelikatniji, jer je to područje sukoba na jugu Srbije i u njega se ušlo na kraju, posle borbe za Oraovicu, ali i pogibije Ridvana Ćazimija, zvanog Kapetan Leši, jednog od komandanata OVPMB.
Vojska Srbije i danas se nalazi u Kopnenoj zoni bezbednosti, gde obezbeđuje administrativnu liniju prema Kosmetu. Teških incidenata nema, ali vojnici, imajući u vidu iskustva sa Kosmeta i juga centralne Srbije, moraju danonoćno biti na oprezu.
IZVOR:POLITIKA
Be the first to comment