Životna drama srpskih državljana u Kini, koji su mesecima pokušavali da se vrate u Srbiju jer su zbog pandemije virusa korona od marta svi letovi bili otkazani, srećno je završena. Nakon što su se krajem juna obratili za pomoć srpskim medijima, „Er Srbija” je u saradnji sa našom ambasadom u Pekingu za svoje državljane organizovala besplatan i direktan let. Posle devet i po sati leta, 95 njih je iz kineskog grada Tjenđin u Beograd sletelo u petak 10. jula, a među njima se nalaze i državljani Crne Gore i Bosne i Hercegovine, čije države nisu organizovale „spasilačku” misiju.
Profesor engleskog jezika Nemanja Milinović (34), koji je radio u gradu Dunhua u severoistočnoj kineskoj provinciji Đilin i imao zdravstveni problem zbog kojeg je hitno morao da se vrati u zemlju, ni posle par dana provedenih u Beogradu ne može da veruje da se konačno vratio u rodni grad. Posle nekoliko meseci neuspešnih pregovora naših državljana „zarobljenih” u Kini sa Ministarstvom spoljnih poslova Srbije, iskreno priznaje da je u jednom momentu pomislio da nikada više neće videti svoju porodicu.
„Živeo sam nedaleko od ruske granice sa Vladivostokom i među prvima sam, početkom aprila, zatražio pomoć ambasade jer sam imao ozbiljan medicinski problem, zbog kojeg je moj lekar u Srbiji insistirao da se vratim u zemlju što pre. Da nisam imao taj incident, verovatno bih ostao u Kini. Ja sam profesor jezika i ovo je treća zemlja u kojoj sam živeo i radio – život u stranoj zemlji i malom gradu u kome nema mnogo stranaca je najbolji način da naučite novi jezik. Bio sam jedan od sedam stranaca u gradu Dunhua i stvarno sam živeo svoj san, dok se pandemija korone nije preklopila sa zdravstvenim problemom – onda mi se život pretvorio u noćnu moru, jer sam vrlo brzo sam shvatio da je moj povratak ’nemoguća misija’. Grad Dunhua je hiljadu kilometara udaljen od Pekinga, dve hiljade kilometara od Šangaja, a nisam znao iz kog će grada avion poleteti za Srbiju”, govori Nemanja.
Pošto je do 2. jula morao da napusti stan u kome živi i odjavi internet, a nije znao odakle će poleteti avion za Srbiju, odlučio je da rizikuje. Dao je otkaz na poslu, odjavio stan i internet i platio tronedeljni smeštaj u hotelu u Šangaju, gde je čekao razvoj situacije i bio u kontaktu sa našom ambasadom i našim državljanima 24 časa dnevno preko kineske društvene mreže „vičet”.
„Pošto ’Er Srbija’ nikada nije imala direktan već tzv. vezani let za Kinu, koji je podrazumevao presedanja u Istanbulu, Abu Dabiju ili Moskvi, iz ambasade Srbije su me savetovali da kupim kartu preko ’Er Čajna’ kompanije, sletim u neki evropski grad i tamo tražim konekciju za Beograd, što sam i učinio, jer nisam bio siguran da ću uspeti da izađem iz Kine. Međutim, i ti letovi su stalno bili otkazivani i shvatio sam da se bez pomoći Srbije nećemo evakuisati iz Kine”, priseća se naš sagovornik.
Dobre vesti su konačno počele da stižu krajem juna, kada je u srpske medije otišla priča o našim državljanima „zarobljenim” u Kini. Predstavnici naše ambasade su ih obavestili da je Vlada Srbije odobrila polazak aviona, ali je sledeći problem bio dobiti dozvole kineskih nadležnih institucija za sletanje „Er Srbije” u Pjenđin.
„Ambasada Srbije u Pekingu je na kraju ’majstorski’ odradila posao. Osim što nam je omogućila besplatan let do Beograda, nijednom putniku nije rekla da krene u grad Pjenđin dok nisu sredili sve formalnosti sa kineskim vlastima. ’Er Srbija’ nam je dozvolila da unesemo u avion kofere teže od 25 kilograma, a među putnicima su bili i građani Crne Gore i BiH, za koje smo našu ambasadu molili da putuju sa nama. Imali smo fenomenalan tretman cele posade ’Er Srbije’ – od pilota do stjuardesa i to nam je mnogo značilo u psihološkom smislu. Jedino što baca tužnu senku na srećni završetak naše višemesečne drame jeste činjenica da u avion nisu mogle da se ukrcaju osobe sa kućnim ljubimcima, iako su za njih imali urednu dokumentaciju. Oni su odlučili da zbog njih ostanu u Kini”, priča Nemanja Milinović.
IZVOR:POLITIKA
Be the first to comment