Moja voljena Mirjana,
Pišem ti ovo pismo, a još uvek ne mogu da prihvatim da te više nema.
Gledam oko sebe i čini mi se da ćeš svakog trenutka ući na vrata, da ću čuti tvoj glas, da ćemo razgovarati kao što smo razgovarali toliko godina. A onda me stvarnost zaboli više nego bilo koja reč — tebe nema.
Ostala je tišina.
Ostale su naše uspomene.
Ostao sam ja, sa bezbroj pitanja i jednom velikom prazninom koju ništa i niko neće moći da popuni.
Mirjana, bila si moja supruga, moj saputnik i deo mog života. Nisi bila samo osoba sa kojom sam delio dane. Bila si deo mene.
Zajedno smo prošli kroz mnogo toga. Bilo je i lepih i teških dana. Bilo je osmeha, briga, radosti, suza, nade i straha. Ali šta god da se događalo, najvažnije je bilo što smo imali jedno drugo.
A onda je došla bolest.
Gledao sam tvoju borbu i divio se tvojoj snazi. Znao sam koliko ti je bilo teško, ali si se borila. Do poslednjeg trenutka nadao sam se da ćemo pobediti, da će doći još jedan dan kada ćemo sedeti zajedno, razgovarati i planirati šta ćemo dalje.
Nisam želeo da poverujem da će doći ovaj dan.
Do poslednjeg trenutka želeo sam da te zadržim.
Da mogu, dao bih ti svoje godine, svoju snagu i svoje zdravlje samo da ti još jednom čujem glas.
Ali čovek ponekad, koliko god voleo, ne može da pobedi ono protiv čega se borio.
I zato danas moram da kažem ono što mi je najteže:
Zbogom, moja Mirjana.
Ne znam kako ću nastaviti bez tebe.
Ne znam kako će izgledati jutra bez tvog prisustva, večeri bez našeg razgovora i dani u kojima više neću moći da ti kažem koliko mi značiš.
Ali znam jedno.
Nikada te neću zaboraviti.
Čuvaću naše uspomene kao najveće bogatstvo koje mi je ostalo. Čuvaću svaki tvoj osmeh, svaku tvoju reč i svaki trenutak koji smo zajedno proveli.
Ako negde postoji mesto na kojem nema bolesti, nema bola i nema suza, želim da verujem da si sada tamo.
I želim da znaš da si bila voljena.
Da si bila potrebna.
Da si ostavila trag koji se ne može izbrisati.
Mirjana, oprosti mi za sve što sam možda nekada pogrešio. Oprosti za svaku neizgovorenu reč, za svaki trenutak kada nisam umeo da pokažem koliko te volim.
Čovek tek kada izgubi nekoga shvati koliko je toga ostalo neizrečeno.
Da mogu da vratim vreme, rekao bih ti svakoga dana:
Volim te.
I danas ti to govorim poslednji put, ali ne zato što će moja ljubav prestati.
Naprotiv.
Voleću te sve dok moje srce bude kucalo.
Jednog dana, kada i moje vreme dođe, voleo bih da je prvo lice koje ću ugledati upravo tvoje.
Do tada, počivaj mirno, moja Mirjana.
Odmori se.
Tvoja borba je završena.
Više nema bola.
A ja ću ovde nositi tvoje ime, tvoju ljubav i naše uspomene u svom srcu.
Hvala ti za sve godine.
Hvala ti za ljubav.
Hvala ti što si bila moja.
Hvala ti što si moj život učinila potpunim.
I kada ljudi budu govorili o tebi, želim da znaju samo jedno:
Mirjana Šljivanac bila je voljena.
Od svog supruga,
Nedeljka Šljivanca
Do poslednjeg daha —
i zauvek.
Be the first to comment